ПРИПОВЕДАЊЕ ИЗ КАФАНСКОГ ДИМА - Б. Благојевић         

,,Лагано, један по један, улазили су у аутобус и заузимали места. Као да су сви унапред знали распоред својих седишта”

Овим реченицама књижевник  Боривоје Бора Видојковић  започиње   свој други  роман ,,Кафански другови”,  као дневник успомена, догађаја  и  доживљај  младости,  сазревања  животних вредности,  које не дотичу материјалне ствари,  већ  зрење духа, чулно сећање  богатог животног искуства, даром, који је  пре свега урођена  способност да овлада   књижевним језиком не заборављајући, и чврсто се држећи оног нашег топлог и нежног, специфичног, завичајног моравског говора.
 
И без обзира што се не издваја од многих традиционалних приповедача,  његов дар  са финесама је очигледан манир у нагласку,  о времену и атмосфери  коју описује, па  његову написану прозу издваја  и чини посебном и достојном   пажњом  читалаца, јер је прича романа  дубоко животна, искрена и проживљена  као посебан  и јединствен  тренутак сећања.

Његов начин  приповедања је врста уметности, која оплемењује и  јасно исписује   време збивања,  да   оцртава  описним сликама  и оставља   целокупни садржај дешавања, јер од почетка, до краја романа,   он је одан, пре свега самом себи,  и ликовима, и ту оданост лако преноси  на читаоца,  јер сви ти догађаји   приказују све боје живота, из различитих углова, све  заблуде, расположења,  нарави, ситне свађе,  досетке, преваре и шале, правде и неправде, срећне заједничке тренутке, где зрачи оптимизам, а пре свега оно право  и нераскидиво трајно другарство,  које се  прелива уз кафански дим, спаја и снажи људе, а које се дешава наравно уз народну песму  која  носи тугу, и  уједно лечи и усрећује, у  кафанама  многих   поморавских   варошица.

Сви ликови  из романа су у ствари трагачи за срећом у малим стварима,  а опет срећни  животом  и задовољним оним што имају, у точку тог времена  социјализма, и  сама промисао    Боривоја Боре Видојковића као књижевног ствараоца  није филозофија,  већ слобода  мисли у задимљеној и бучној кафани и  округла лопта,   када се остварује  победа  на травнатом терену фудбалског  игралишта,  која се дубоко и емотивно доживљава, и оставља јасан и дубок траг на све ликове  у роману.

И на крају књижевник Боривоје Бора Видојковић  је већ познат читалачкој публици  јер је његов први  роман ,,Где си бре Станимире” оставио дубок књижевни траг  не само у  Расинском  и Поморавском округу,  већ и много шире на књижевној сцени Србије, па је ово у ствари само она  нит која наставља  његов богат приповедачки и књижевни опус.

И знам  да аутор Боривоје Бора Видојковић,  у овом приповедању из кафанског дима није све рекао и  написао   сигуран сам,  биће то у неком новом роману,   ускоро.



Сенка прохујале младости - Љубодраг Обрадовић

Ако нисте осетили шмек кафанског дима и седења са друштвом у његовој сенци, право је време да га осетите како лебди у ваздуху и увлачи вам се у одело и под кожу, бар кроз причу Боривоја Боре Видојковића у овом роману “КАФАНСКИ ДРУГОВИ”. Јер кад све прође, остаје та прича из младости, остаје та чежња за младошћу, остаје жал што се преживљено не понавља.        

А ако у тим седењима у кафани уз иће, пиће, музику и дим и има нечег што није лепо и пријатно, боље је учити се на туђим грешкама, него их лично правити.

А у животу је помешано све. Напросто једно без друг не иде. Ако је фудбал у питању, ту је обавезно кафана, где се одседа и пре и после утакмице, или да се слави победа или да се тугује због пораза. А ако се гледа утакмица, онда играчи у публици имају своју пријатељицу, која за њих навија, а ако случајно није ту, ето белаја, игра се може лако преокренути.

Све то и много више ухватио је Бора у свом роману “КАФАНСКИ ДРУГОВИ”. Ухватио је онај другарски, шаљив дијалог другара, нимало заједљив, али прекоран кад треба, кад се нешто погрешило у процени, па сад треба да се исправи. Бора пише са пуно, само њему видљивих детаља, као да му је Стеван Сремац чича, па је од њега наследио приповедачки дар.

И није важно како се прича завршила, код Боре се прича и не завршава, (за разлику од живота који је коначан) и наставиће се у истом ритму, првом згодном приликом, баш тамо где је срећни завршетак у овој причи…

И да закључим, Бора је увек био прецизан и темиљит: И док је као банкар у Ћићеваћкој експозитури Крушевачке ЈУГОБАНКЕ грађанима давао кредите; и (поготово) док је као књижевник писао своје романе ,,Где си бре Станимире” и “Кафански другови”, а нарочито је експлозиван и сажет, а пун набоја у својој поезији и својим кратким хумористичким причама.

Бора је посебно смирен и сталожен био док је стварао и створио најпоетскију књижевну манифестацију у Централној Србији “ДУША ТРОМОРАВЉА”, сарађујући том приликом са Удружењем песника Србије - ПоезијаСРБ из Крушевца и КК “Душан Матић” из Ћуприје, односно са писцима ових рецензија Љубом и Бором. Мишљења сам да ће та најпоетскија манифестације трајати дуго, све док песници песме искре…