|
EKOLOŠKA
POLITIKA
7.1.
Za
promenu odnosa prema prirodi
Bezobziran
odnos prema prirodi doveo je ljudsku civilizaciju u opasnost da
bespovratno uništi svoju prirodnu okolinu, a samim tim i
sebe samu. U ovu opasnu situaciju čovečanstvo je dospelo zbog težnje,
karakteristične za celu modernu epohu, da bez ikakvih obzira i preko
svake mere povećava svoje materijalno bogatstvo. Ova težnja bila je
prisutna u oba dominantna svetska sistema: kapitalizmu, koji u raznim
oblicima postoji već dva veka, i u tzv. "realnom socijalizmu", koji je
posle sedam decenija postojanja nedavno doživeo slom. U kapitalizmu,
koren ekspanzionizma i bezobzirne agresije na prirodu nalazi se u
motivu maksimalizacije profita: da bi profit bio što veći,
mora se proizvesti i potrošiti što
više i uzeti od prirode što više.
U realnom socijalizmu do sličnog uništavanja prirode
dovodila je želja da se "stigne i prestigne Zapad" i što
više poveća državna moć.
U oba slučaja jednostavno su shvaćene ideje napretka i bogatsva.
Napredak ne mora biti kvantitativan rast, bogatstvo ne mora biti
shvaćeno kao nagomilavanje materijalnih predmeta. Napredak je, pre
svega, poboljšanje kvaliteta i sadržaja života, a bogatstvo
je, prvenstveno, obilje ljudskih potreba i životnih manifestacija, od
kojih su mnoge kulturne i duhovne i ne zahtevaju uništavanje
prirodnih resursa.
Potrebno je, dakle, promeniti odnos prema prirodi i racionalno i
umereno koristiti njena dobra, a privredni razvoj dovesti u sklad s
prirodnom sredinom, jedinom koju imamo.
7.2.
Zaštita prirodne sredine
Postojeća
tehnologija i postojeći način proizvodnje dovodi do brzog zagađivanja
zemlje, vode i vazduha. Naglo propadaju šume i celokupni
biljni i životinski svet. Zdravlje građana u velikoj meri ugrožavaju
buka, prašina, izduvni gasovi, najraznovrsnije hemikalije.
Proizvodnja i potrošnja su tako organizovane da se veliki
deo dragocenih sirovina baca u obliku otpada. Potreban je sve veći
prostor za smeštaj različitih deponija od kojih će neke (na
primer, deponija nuklearnih otpadaka) biti smrtna opasnost za
čovečanstvo u toku mnogih budućih vekova.
Neophodna je, prema tome, smišljena zaštita
prirodne sredine. Opasnosti se mogu smanjiti zabranom građenja
nuklearnih (fisionih) centrala, ugrađivanjem odgovarajućih filtera,
trajnim obezbeđenjem deponija opasnog otpada, strogim kažnjavanjem
zagađivača, zabranom eksploatacije izvesnih područja koja se ističu
prirodnim lepotama i njihovim pretvaranjem u nacionalne parkove.
Međutim, izolovanim merama zaštite, ekološki
problem se nepotpuno rešava. Potrebna je celovita,
ekološki usmerena privredna i socijalna politika. Nužna je
nova ekološka svest, i to ne samo na nivou države već i u
svakodnevnom životu.
7.3. Nova
ekološka svest
Socijalisti
smatraju da je nužno menjati ustaljeni stil proizvodnje i
potrošnje, da se treba odreći mnogih štetnih
navika. Umesto da se bacaju ogromne količine prirodnih materijala i
energije, pa onda rešava problem otpadaka, valja proizvoditi
tako da bude što manje otpadaka i nekorisnog
trošenja sirovina. Neophodna je nova tehnologija
štednje i recikliranja i novi kriterijumi izbora među
alternativnim tehnološkim projektima. Ne može se
više braniti onaj projekat koji samo obezbeđuje najveću
dobit, već se mora uzeti u obzir i njegova ekološka
opravdanost. Mora se poći od tačne predpostavke da je mnogo jeftinije
sprečiti velika ekološka oštećenja nego ih lečiti
i uklanjati njihove posledice kad se već desi.
Nova ekološka svest ima i svoju socijalnu komponentu.
Oštećenja životne sredine teže pogađaju
siromašnije slojeve stanovništva, jer obično žive
u lošijim stanovima i zagađenijim delovima grada, jer su na
radnim mestima više izloženi dejstvu otrova,
lošem vazduhu, buci i prašini, jer nemaju sredsta
za kupovinu skuplje, zdrave hrane. Prirodno je, stoga, što
socijalisti insistiraju na doslednoj ekološkoj politici i
formiranju nove ekološke svesti.
7.4.
Ekološki pristup politici privrednog razvoja
Potrebne
su strukturalne promene u politici privrednog razvoja. Već u projekte
nove proizvodnje nužno je u njene troškove ugraditi i
troškove ekoloških rešenja i,
što je još važnije, ugraditi ekološku
optimalnost u osnovne kriterijume izbora među projektima.
Osnovno je voditi računa o obnovljivosti sirovina i energije, strogo
izbegavati svako rasipanje, na minimum svesti otpad, sprovesti
recikliranje gde god je to moguće.
I u svetu i kod nas postoje snažni otpori
ekološkoj politici. Navode se argumenti:
- da ona povećava troškove proizvodnje;
- da samim tim poskupljuje proizvode i preduzeću oduzima konkurentsku
sposobnost na domaćem i međunarodnom tržištu;
- da ugrožava radna mesta i povećava nezaposlenost;
- da u izvesnim slučajevima dovodi do potpunog obustavljanja
proizvodnje.
Istina je, međutim, da ukoliko u jednom momentu i povećava
troškove proizvodnje, ona donosi ogromnu uštedu
društva na saniranju posledica oštećenja
privredne sredine i lečenju žrtava oštećenja. Može se
ubedljivo dokazati da su troškovi preventive daleko manji
nego troškovi reparature. O gubitku konkurentske sposobnosti
ne može se govoriti onda kad svi moraju sprovoditi mere
ekološke zaštite, a nema sumnje da se te mere
daleko više primenjuju u razvijenim nego u nerazvijenim
zemljama.
Saobraćaj, energetika i poljoprivreda su tri oblasti u kojima bi se s
merama ekološke politike moralo početi odmah, i u kojima se
može dokazati da, i pored svih ulaganja, te mere mogu imati povoljan
privredni efekat.
U saobraćaju bi trbalo od forsiranja izgradnje
drumova preći na železnicu kao primarno sredstvo javnog saobraćaja.
Drumovi uništavaju ogromne površine ziratnog
zemljišta. Veliki deo zagađenosti vazduha potiče od
sagorevanja naftnih derivata u automobilskim motorima. Železnički
saobraćaj, kao i upotreba tramvaja i trolejbusa u gradovima, ne stvara
ni zagađenost vazduha niti buku. Daleko više ljudi gine u
automobilskim nego u železničkom saobraćaju. I najzad, kad je reč o
ekonomskoj rentabilnosti i nacionalnoj nezavisnosti, u nafti oskudevamo
i skupo je svetu plaćamo, dok sve potrebe u električnoj energiji možemo
u potpunosti zadovoljiti iz sopstvenih izvora.
U energetici je prvi značajan korak već
napravljen zabranom gradnje skupih, masivnih, ekološki
destruktivnih fisionih, nuklearnih centrala. Sledeći korak treba da
bude: rasterećenje napregnutih i ekološki nepovoljnih
programa izgradnje termocentrala maksimalnim korišćenjem
vodene energije, kao i drugih alternativnih energija (sunca, talasa,
biomase, dubinskih toplih voda). Od najvećeg značaja su, međutim,
ogromne mogućnosti štednje energije koje su stvorile nove
ekološke orijentisane tehnologije. Reč je, pre svega, o
super provodnicima koji smanjuju rasipanje energije prilikom njenog
prenosa na daljine, o elektronskim uređajima smanjenih dimenzija i
potrošnje energije, o insiliranju kuća koje dovodi do
velikih ušteda pri grejanju, itd. Prvi put u istoriji svet
je prošle godine smanjio potrošnju energije
zahvaljujući štednji.
U poljoprivredi, jedina šansa za
prodor na svetsko tržište jeste proizvodnja zdrave hrane.
Naše zemljište je manje oštećeno, a
radna snaga jeftinija nego u razvijenim zemljama. Treba smanjiti
upotrebu hemikalija, a povećati upotrebu prirodnog đubriva, od
monokulture preći na polikulture, stoku i živinu gajiti u većoj meri u
prirodnim uslovima. Lako je uvideti da u svim ovim slučajevima prelaz
na ekološki povoljniju proizvodnju znači ne samo bolji
kvalitet, nego i veću zaposlenost, veće mogućnosti izvoza i manju
zavisnost od skupih uvoznih industriskih uređaja, hemikalija i oblika
energije. Rečju, ekološka politika nije i ne mora biti u
sukobu sa zahtevima ekonomske racionalnosti.
7.5.
Organizacija sprovođenja ekološke politike
Socijalistička
partija Srbije je mišljenja da je sprovođenje usvojene
ekološke politike zajednička odgovornost države, preduzeća,
ustanova obrazovanja i naučnog istraživanja, lokalnih zajednica i svih
građana u svakodnevnom životu.
Država je dužna da dalje razvija poseban aparat za sprovođenje
ekološke politike. Pored eventualnih dopuna u Ustavu,
potrebno je razvijeno zakonodavstvo koje reguliše
ekološku problematiku. Ministarstvo za zaštitu i
unapređenje životne sredine mora postati jedno od najvažnijih
ministarstava u Vladi. I u ovoj oblasti potrebna je jaka, nepotkupljiva
inspekcijska služba koja će biti stroga prema zagađivačima sredine.
Projekti istraživanja ekološke problematike moraju imati
vidno mesto u programima naučnog istraživanja. Valjana univerzitetska
nastava se više ne može zamisliti bez sadržaja obrazovanja i
usavršavanja iz oblasti ekologije. Socijalistička partija će
se posebno angažovati da se stvori odgovarajuće javno mnenje koje će
doprinositi formiranju nove ekološke svesti.
Uspešna ekološka politika zahteva međunarodnu
saradnju, naročito saradnju sa susednim državama.
©
SPS
|
