ВОСТАНИ СЕРБИЕ

Давно беше, али још се памти,
кад хероје рâђа српска мати;
кад се рâђа јунак до јунака,
којима се поносила мајка.

Колену се с колена прèноси,
како Србље вазда се пòноси;
чојством својим, својом крсном славом,
Лазаревом с` ореолом главом.

Вековима после боја славног,
кнеза мошти носаше безглавог;
ни мртвом му не дадоше мира,
посејаше међ народ немира.

Па изнова удри брат на брата,
затворише од небеса врата;
крв се проли на труломе пању,
опет Србље сво у распадању.

Многи себе вођама назваше,
а кад пуче, народ издадоше;
на пашалук Србију су свели,
властелини српски полудели.

Жутој раси и другима служе,
српском роду на рукама уже;
док планине најлепше нам рију,
деци пишу лажну историју.

Затроваше и ваздух и реке,
тешке ли си Србље судбе неке;
Бог ти дао то што нико нема,
зло велико одавно се спрема.

Зато устај куко и мотико,
на слободу ти си Геџо свико;
не дај да ти душман бразду оре,
да гробове предака заоре.

Гледају вас очи са небеса,
чекајући на ваша чудеса;
да вратите што је српско било,
само то је и Господу мило.

Васељенски некад народ били,
своју Веру, част сте изгубили;
то пут није за под Божје скуте,
сад трпите ране, живе, љуте.

Устај Геџо, оружја се лати,
чујеш, вапи из гроба ти мати;
па ти врати све што српско беше,
што издајник и душман узеше.

То да свршиш и пос`о завршиш,
ич туђега ти немој да кршиш;
Граду Белом понос да повратиш,
много тога треба да урадиш.

Кад се сврши у Србља голгота,
да нанижеш главе на врх плота;
издајника што нас продадоше,
и све српско одред` издадоше.

Никад више да се деле Срби,
никад више да висе на врби;
никад више међ Србљем поделе,
то нам преци са небеса веле.

Никад више међ Србљем деобе,
никад више у Србља сеобе;
свако нека има своје славље,
а ти Геџо поштуј Светосавље.

То ће Геџо Богу бити мило,
преци ће те примити у крило;
потомцима Србију остави,
где ти станеш, син да ти настави.

©  Бранко Мијатовић, Шабац

ВЕРУЈ

Веруј у боље дане
и кад сунца нема,
кад магле
долинама шетају.

Веруј и кад те погледима прже,
мислећи да те греју.
Веруј да нове наде изгревају
и топлина из снова ниче.

Веруј и кад те бомбама гађају
да је то само привид,
да се баш тад нове идеје рађају
на којима ће долепршати мир.

Веруј и кад се веровати не може,
веруј у љубав, врлину и свест...
И кад те скидају до голе коже
веруј да је то добар гест.

Веруј свим патњама доћи ће крај.
Веруј то се моћни само играју
док отровним облацима гасе сунчев сјај
и зелено прашином прекривају.

Веруј у боље дане. И сањај.
Слобода је најслађи сан.
И она ће да осване,
кад веровањем победиш мрак.

© Љубодраг Обрадовић

ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ

Браћо моја Српски витезови
На Косову што сте живот дали
Божур цвеће по Косову равном
Крвљу вашом у црвено цвали.

Од Лазара до данашњег дана
Српска душа о Косову пева
Нисте залуд своје главе дали
Цело српство о Косову снева.

Метохијом здравица се пије
Манастирска звона Косовом се чују
Све док вода низ Ситницу лије
Српском земљом чуће се литије.

Српска деца још имају снаге
Да чувају што им Бог подари
Да Косовско Метохијску земљу
Обрађују и дечицу хране
Дедовину од свих зала бране.

Одавно се белосветске вране
Окомиле на земљу нам милу
А не знају да је Лазар Косово
Волео ко најдраже чедо му на крилу.

Аманет је Лазар српству оставио
Из Крушевца кад Косову крену
Да потомци своју земљу пазе
Да Видовдан славе, празник не погазе.

Ако некад,  сила буде моћна
У страну се мало Србадијо моја
Ничија до зоре још горела није
Метохијско вино Србин ће да пије.

Само сложно браћо и чувајте веру
Сила се не мери по оружју јачем
Већ по оном шта се бранит мора
А снага је наша крвца витезова.

На Косовском бојишту најбољи су пали
Хришћанство и слободу крвљу заливали
Потомцима оставише аманет
Да се Косово чува ко’ Видовдански завет.

© Драгојло Јовић

ДАН ПОСЛЕ
29.06.2001.

Јуче је ђаво засео
на престо Лазарев
Господе,
продали смо душу
поклекли на колена пали

Ако је ово понижење
спасење које нудиш
ако смо толико мали
нека је проклето име српско,
род и вера
Душанова молитва
Кнежева клетва и вечера
и Видовдан

Пукни земљо, развалино
Туђино без стаза и путоказа
нека ти се дроб зацрвени
кад немаш образа
нека те избришу,
да знам да те нема
да си ничија више, страна

Изроди броје туђе
као да немаш својих рана
утркују се да те обезчасте
да стекну славу
у твојим бедрима
змије у недрима

Плаву гробницу хоће да расточе
Солунско гробље да преору
да не сведоче шта  си била
а шта си данас
без лица и граница

Ћути Лазарица,
Сопоћани Студеница,
јеца Грачаница
али без гласа
да  се не чује
од стида

Тражимо спаса
под сатанским скутом
на дан Светог Вида
мој Милане
Лазаре, Милоше,
Милутине,
Стефане сине

Моја суза гине
у бездану ништавила
продате људске душе

© Мирослав Живановић

 

ИЗ КОЛЕВКЕ НЕМАЊИЋА

Од Рашке су дошли веле.
А куда ће?
У Србију!
Из Српске се земље селе!
Зар Србија из Србије?
Од кад је свет настао,
Тога нигде било није.
То здрав човек да разуме,
Таман да је ум умова
Да предвиди и омашку
Нити хоће нити уме
Замислити без Србина
Рашку земљу Немањића.

Чију судбу сад да проричемо
Кад нам Дечане жицом омеђили.
Не помажу књиге старославне,
Давно смо их све изучили,
Све узалуд кад их не памтимо.
Нема браће истомишљеника.

Његошев смо завет погазили
Не чујемо ни кнежеву клетву
Па нам кукољ угуши Божуре.
Где границе сада поставити?

Нека буду докле птице лете
Нека дуга одреди границу
Па ко прође иза те границе
Нек се мења и ликом и умом.
И за кога правимо границу?

Ко то хоће омеђење ума
И кавезе као за звериње
И звери су ради до слободе
Да се крећу док се не уморе.

Шта ће дете ако за лептиром
У игрању претрчи границу?
Хоће ли нам то граница бити
Осећање ума и јунаштва?
Дал баш тада да закука мајка?

Савили смо образ под опанке
Част и име веру и порекло
Остависмо за нама све
Што је,
И где да слети јато непознато
Да предахне усред воде?

А потом се опет вине
Пут слободе.
И брод нам се тада чини
Као грумен отаџбине…
Из колевке Немањића!

© Мр Ратко Тодосијевић Баћо

ЕЛЕГИЈА МОЈЕ МЛАДОСТИ

Ратницима и патницима, мојим друговима
који оставише своје животе на Косову 1999. године.

У смирају буктиња догорелог дана,
мирују у црвено црној позлати,
немирни и неуморни,
ратник и песник,
са пушком у руци.

3ацвилеше очњаци сумње,
ћутања над напрслим орнаментима трајања.
Капље умор у залеђеној ватри,
као отворена уста изгладнеле кобре,
крваво стакло, под војничким огртачем.

Огрнут копреном прохладне зоре,
стремиће даље, самотни ратник…
Са плавом птицом кроз звездане снове…
Плачем над њима, уместо њихових мајки…

Све ће једном видети
НА ВИДОВДАН!

© Градимир Карајовић

 

СВЕТИ САВА

 

Пред вратима затвореним,

у Атонској тихој ноћи,

залупало једно дете

да заиште свете моћи.

 

Примише га светогорци

манастира Ватопеда

постригоше за сабрата

калуђерског светог реда.

 

Тако Растко поста Сава,

калуђер у служби Бога,

духовник у славу вере

православља оца свога.

 

И од тада па до данас

Сава поста узор свети

што помаже невољнима,

а силнима крстом прети.

 

И над српством заштитница,

што бди, чува и не спава,

вера наша узданица,

син Немањин - Свети Сава.

 

© Томислав Милетић

 

У просторијама СПС-а у Крушевцу, Обилићева 30, одржаће се 23.06.2023. године у 18-00 часова ВЕЧЕ РОДОЉУБИВЕ ПОЕЗИЈЕ под називом ВЕРУЈ У СЛОБОДУ, посвећено борби за слободу Срба на Косову и Метохији. Програм ће организовати Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ у сарадњи са СПС-ом Крушевац. Програм ће водити Данијела Јевремовић. У програму планирамо да учесвују песници чланови Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и њихови чланови из Ћићевца и Бруса. Присутне ће поздравити и Синиша Максимовић, председник ГО СПС Крушевац. За музички тренутак биће задужени Љубиша Боровац и Дејан Живковић.

YouTube