У Обилићевој 30 у Крушевцу, у просторијама Градског одбора СПС-а Крушевац, 02.09.2015 године пригодним коктелом свечано је обележено 6 година од оснивања ФОРУМА ЖЕНА ГРАДСКОГ ОДБОРА СПС-а КРУШЕВАЦ. Припаднице форума жена поздравили су Владимир Тасић - председник ГО СПС-а Крушевац и Јелена Ђорђевић - подпредседница Форума жена ГО СПС-а Крушевац. Дамама су по једну своју песму поклонили крушевачки песници: Небојша Лапчевић, Љубодраг Обрадовић и Мирослав Мића Живановић. Овом догађају су присуствовали и Синиша Максимовић - народни посланик, Живан Николић - председник скупштине Града Крушевца, Горан Ћирић - секретар ГО СПС-а Крушевац, Иван Аксентијевић - подпредседник СПС-а за привреду, Бојана Ђорђевић - подпредседница СПС-а за рад са женама, др Александар Петронијевић - подпредседник СПС-а за рад са омладином, др Слободанка Јотић - директор Здраственог центра Крушевац, Марко Милојевић - помоћник градоначелника Крушевца за пољопривреду, Мирјана Базић - директорка школе Веселин Николић у Крушевцу и други истакнути чланови и чланице СПС-а Крушевац...
Промотивни плакат
Валдимир Тасић - председник ГО СПС Крушевац
Живан Николић, Синиша Максимовић, Владимир Тасић, Горан Ћирић
Јелена Ђорђевић - подпредседница Форума жена ГО СПС-а Крушевац
Небојша Лапчевић говори своју поезију
Љубодраг Обрадовић
TИ ТО НЕ СЛУТИШ
Топлина ми срце заталаса,
док љубичица си смела,
у бекству од буке,
са рукама у џепу туђег капута.
И волим ову јесен,
лишће што пада на моје жеље
и твој ход док гледаш небо.
А ти никад нећеш осетити, жар погледа,
из мрачних ходника живота.
Али мени је лепо,
док хладноћа руши ласте,
заспале у живој коси.
Мени је лепо,
док идеш уз ветар,
лицем окренута судбини.
Мени је лепо и ја волим
и ову јесен и лишће и твој ход.
Ја волим и моју разиграну машту,
све сумње и сву бол.
Ја све то волим, а ти и не слутиш,
да са лишћем, које у пролазу газиш,
умиру и моје очи.
Ти то не слутиш.
© Љубодраг Обрадовић
Мирослав Мића Живановић
ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ
Као и сви други, дивим ти се крадом,
заборављам поглед негде на твом телу ,
можда и не слутиш док пролазиш градом,
дечацима ледиш крв тек узаврелу.
Све некако стане, заћути у трену,
а погледи неми у стопу те прате,
прошапће неко види ону жену,
кад одмакнеш лаже да од некуд зна те .
Ако се окренеш ил застанеш мало,
свако главу доле ко да нешто тражи,
од погледа твога занеме јунаци,
настане тишина ко на мртвој стражи.
И тако данима увек иста слика,
а ја бих да могу да измислим нешто,
да измамим осмех са воштаног лика,
што као у сефу крије душу вешто.
Ма признајем јеси ко богиња збиља,
али и у теби женско срце бије,
пала је и Троја, Рим, Спарта, Бастиља,
нетакнуто ништа још остало није.
Но Амор и ја смо већ дуго у свађи,
најбоље сам стреле потрошио давно,
нека на те куле јуришају млађи,
и без тог трофеја осећам се славно.
Е, ово већ личи на познату причу,
о киселом грожђу и лукавом лисцу,
за мене је касно, одустајем часно,
а твоја лепота нек опрости писцу.
© Мића Живановић
