U galeriji Milića od Mačve *KOSOVO PRVI PRAG SRBIJE*, 24.03.2009. godine у 20.05 časova, u organizaciji Kulturnog centra Kruševac povodom obelažavanja 10 godina od agresije NATO pakta na Srbiju, održana je promocija knjige *LET PALOG ANDJELA*, sa fotodokumentarnom izložbom slika *RASINSKI OKRUG U NATO AGRESIJI* i prikazom filma Radio televizije Kruševac iz dana agreseije.

Poštovani prijatelji, predstavnici Grada Kruševca, crkve, vojske, policije, političkih partija, sindikata, dragi sugradjani.

Čast mi je da Vas pozdravim u ime Kulturnog centra Kruševac i svoje lično ime i da Vam prenesem da mi je jako drago što smo danas ovde u ovom sastavu i ovom broju!

U životu ponekad naidju teški trenuci, za koje želimo da što pre nestanu iz našeg sećanja, da ih zauvek zaboravimo. Ali neki dogadjaji obeleže naše živote zauvek, oni su posebni i njih se moramo uvek sećati - da se ne bi ponovili.

Oružani napad na Srbiju, ne njene duhovne, kulturne i materijalne vrednosti, napad na ljudsko dostojanstvo i živote njenih gradjana, koji se dogodio na današnji dan pre deset godina, svakako je dogadjaj kojeg se moramo sećati dok smo živi. I više ... Našim pokolenjima moramo ostaviti pisani trag, da i oni ne zaborave nepravdu koja se obrušila na Srbiju, na sve nas!

Dokumentarna izložba fotografija *RASINSKI OKRUG U NATO AGRESIJI* autora Dragiše Miloševića i film RTK, koje danas gledamo, kao i knjiga *POHOD PALOG ANDJELA * u izdanju Kulturnog centra Kruševac, iz koje ćemo čuti prkosne pesme i prozu, naš je doprinos ideji *DA SE NE ZABORAVI*!

Napadom na Srbiju neprijetelji su hteli da nam unište sve! ŽIVOTE, DOSTOJANSTVO, MOSTOVE, FABRIKE, INFORMACIJU, ISTINU! Nisu uspeli. Brojni gradjani Sbije su ih u tome sprečili dajući za slobodu ono najvažnije što su imali: ŽIVOT.

U to ime pozivam Vas da svim nevino postradalima tokom perioda NATO bombardovanja: vojnicima, policajcima, nedužnoj deci i gradjanima minutom ćutanja odamo počast.       _1 minut _ .

Niko u duhovnoj Srbiji ni posle deset godina ne može prihvatiti bombe kao sredstvo ljudske komunikacije. Pogotovo ako su padale na krovove naših domova u kojima smo živeli, na mostove kojima smo kao ljudi Andrićeve nacije prelazili obale, na krovove bolnica u kojima smo se lečili, na krovove zgrada u kojima smo radili.

Niko to ne može prihvatiti ni u duhovnoj Evropi. Ni celom svetu. To pokazuje globalna istina bez koje ne može živeti istinski ljudski rod. Bez obzira na prirodnu težnju pobednika da posle mira savlada duh poraženog. Ali to je u iskustvu istorije nemoguće.

Šta se promenilo posle 10 godina?

Filozofija sile- ista je. Sila Boga ne moli.

Filozofija bede ista je - s njom se mora pobediti.

Da li smo, bez obzira na druga, analizirali sebe i svoje grehove u ”trećem svetskom ratu protiv Srbije”. Jesmo!

Vezanih ruku smo odlazili u Hag, “samo nama uže se pretrže”. Po pravdi i nepravdi. Po Bogu i ljudima. Da li treba reći da ni jedno zlo ne bismo bili kadri da nismo drugim zlom izazvani. Nažalost, to može reći i ona “druga strana”, jer nigde nikad nije bilo nevinih ratova.

“Veliki brat” koji se pokriva humanizmom odmah ga je ekonomski naplatio, jer kakav je to humanizam ako nije isplativ- taj milosrdni anđeo ne dolazi iz onih prostora odakle je Beli anđeo.

Šta se dogodilo sa dušama onih koji su u Kruševcu 1999. primali bombe tog milosrdnog anđela (zar stvarno sve nije moglo drukčije) na rasinskom mostu - onom starom, gvozdenom i onom novom modernom, jasičkom na zapadnoj, đuniskom na južnoj, varvarinskom na Velikoj Moravi ili na trsteničkom. Na svoje fabrike “14 oktobar”, ”Trajal”, Toplanu. Na kuću Radovana Radovanovića, na zelene padine Rasadnika (zar stvarno nije moglo drugačije). U gradu Medalje mira i Vesnika mira OUN.

Gde je danas duhovno stanje grada u odnosu na 1999. Učesnici ovog poetskog zbornika stariji su za deset godina- niko nije promenio nijedan svoj redak, niti je sebe opovrgao. Učesnici mlađi za deset godina isto reaguju na “unutrašnje i spoljašnje” stanje stvari. A promenili smo se po godinama, po novoj demokratiji, po tome kako posle deset godina gledamo na svet - podeljen na više svetova i kako on gleda na nas - podeljen na više pogleda.

Prošlost dugo traje, rekao je naš zemljak Dušan Matić. A istorija je neumoljiva. Nemilosrdna istorija duha je nepodmitljiva. Ona stiže kad tad.

Bez obzira što je filozofija sile i dalje ista.

Filozofija bede i dalje ista. Ali filozofija nade sa neutaživom žeđi za pobedom ljudskog, jeste onaj trenutak kojim se pesnički Kruševac za zavičajnim prijateljima obratio deset godina posle. Makar da je govorio isto.

Građani Kruševca pamte bliski susret sa.,, Milosrdnim Anđelom.

Niski krovovi našeg grada njegov brišući let, pamte. I mostovi, pamte sve. Bombe su padale, iako smo se obraćali gotovo svim evropskim vladama, Ujedinjenim Nacijama, da stupe u odbranu mira.

U ime razuma zaustavite bezumlje rata! Zustavite u ime kulturne istorije čovečanstva. A bombe su padale... Apele smo slali u ime mirotvornog Kruševca, domaćina jubilarne Generalne skupštine međunarodne asocijacije gradova Vesnika mira.

Iz grada odlikovanog sa dva najznačajnija mirotvorna priznanja koja dodeljuju U.N. gradovima i narodima, koji imaju svoje istinske tragove za istoriju mira. Bombe su ipak padale... Apelovali smo u ime grada, koji blizu četrdeset godina radi na implementaciji principa i ciljeva povelje UN i deklaracija Svetske Organizacije i združenih evropskih država. Iako smo bombardovani, danas posle deset godina isto činimo, kao i 1990. godine kada smo zajedno sa Berlinom i Antverpenom zbog odanosti miru i sami postali grad Vesnik Mira. U znak vere u ideale i u ciljeve Povelje UN modernoj gradskoj četvrti dali ime Ujedinjene Nacije.

Ruševine u našem gradu, iz tog vremena, kao nemi svedoci ostavili su nam u amanet da se prema svim ljudima i narodima ophodimo kulturno prijateljski i s najvišim standardom poštovanja prema drugim ljudima, drugim zajednicama, religijama.Mi nigde po svetu nismo vodili osvajačke ratove , a u našem gradu je 1389. srpski narod položio zavet da je spreman da brani mir samo na svojoj zemlji. Ali, Nato bombarderi su na svojim krilima doneli smrt za naše civile, fabrike, mostove, TV stanice, žitna polja...

Sedamdeset osam dana rata je opisano u knjizi „Rasinski Okrug u NATO agresiji, 24.mart-9.jun 1999.“ Koju sam objavio zajedno sa Čedomirom Bursaćem i Dragišom Miloševićem. U jednu jedinu knjigu je stala sva statistika, mape, bolne činjenice, objekti na udaru agresora: Gradska toplana, 14. oktobar, jasički most,bivoljski most, most kod Đunisa, varvarinski, trstenički, privatne kuće, Trajal korporacija... U istoj ratnoj godini Bagdala objavljuje Prkosnu knjigu!

Za prilog istoriji Kruševca u tom periodu, dovoljan je prostor ove dve knjige.

Za objašnjavanje „preloma naše duše“ potreban je prostor mnogo širi od sveta. Da upamti sve.

Prilog fenomenologiji ljudske agresivnosti

Ratnički, osvajački pohod NATO pakta protiv naše otadžbine bio je, držim, jedna velika škola za nas obične ljude i za ljude koji su svoje živote posvetili idealima dolazećeg doba i naraštajima u njemu. Vo vremija ono-filosof Platon je ostavio, i njegov veliki i prvi evropski Univerzitet po Akropoljem-Platonova akademija, jedan zavet i zahvalnost što mu je sudbina svojom milošću omogućila:
a.    da se rodi ko č o v e k,
b.    da se rodi kao Helen, i
v) da se rodi za Sokratova života

Mi, obični ljudi, ljudi koji ovaj svet vide kao životnu šansu da se što više uljude, razožarani smo pohodom nasilja i sile u ljudskom svetu, sile koja je najjači pohod o t u dj e nj a  č o v e k a o d  č o v e k a u našem vremenu. Je li moguće da se ljudski svet, njegov školovani populus toliko odmetnuo od svoje ljudske,čovečne suštine i do zabrinjavajućih razmera?! Čime se hvališ školovani čoveče našeg vremena: Da možeš ostaviti zemlju bez čoveka?! Pa to ste, glorifikatori NATO alijanse, već ostvarili: Zemlja može ostati bez čoveka!

Da li je moguće, pitamo se mi nemoćni, da su ponosi naroda od svojih školovanih sinova dodelili po nekoliko tona eksploziva na svaku ljudsku glavu na planeti našoj?! Da. To se dogodilo. Šta još hoćete, kada već instituti za istraživanje svetskog i domaćeg mira ne mogu da stanu na put ljudskom bezumlju i politikama sile i porobljavanja. Samo da se malo zapitamo:
1.    Nije valjda da je mudrost ostavila prirodni i ljudski svet,
2.    Je li moguće da se tzv. svetski mir stavlja na čelo ljudskih ideala, a svet je napunjen oružjima za masovno uništavawe i destrukciju svake vrste,
3.    Revnitelji NATO alijanse, niste samo ubijali moj narod, njegove institucije, civilizaciju, kulturu, decu, njive i škole, vi radite na ubijanju nešeg što čini sam smisao naših života na zemlji: ubijate ideale lepote, pravde, časti i poštenja!

Hvala gospodinu Alfredu Marderu, predsedniku Medjunarodne asocijacije gradova Vesnika mira koji se iz dalekog Vijetnama oglasio Kruševcu u aprilu 1999. porukom da ratoborni svet nasiljem ubija mudrost tražeći mir za srpski narod                                      

Kao ružan san

Novinari u takvim situacijama, obično, imaju neke svoje izvore. Tog četvrtka, medjutim, i bez tih izvora bilo mi je jasno da je samo još pitanje sata kada će se desiti ono najstrašnije što jednom narodu, na kraju 20. veka, može da se desi: bombardovanje.

Sa takvom mišlju pripremao sam redovno izdanje svoje emisije “Nešto više”, koja je već imala popriličan staž na TV Kruševac. U stvari, u glavi sam razvijao sve moguće scenarije emisije u kojoj ću, najverovatnije, morati da gledaocima saopštim da se upravo dešava ono čega smo se već danima pribojavali… Film je zatim počeo da se ubrzano odmotava. Sa gomilom vesti, izveštaja i video traka u rukama, sedeo sam sa kolegama pred televizorom u TV režiji i sa osećajem zloslutnog iščekivanja pratio poslednje vesti na Euronenjsu. Najednom, na ekranu mapa Jugoslavije. Iscrtani avioni i crvene tačke na onome što prikazuje našu zemlju. Spiker svojim monotonim glasom, istim onim kojim je maločas pročitao prognozu vremena, saopštava vest koja čitav jedan narod u trenutku postavlja na liniju izmedju života i smrti: NATO je počeo bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije… Prve snažne detonacije začule su se u Belim vodama – gađan je Vojno-tehnički institut i deo zgrade Vojne tehničke akademije. Detonacije i u Batajnici, Žarkovu, Rakovici, Ralji, Sopotu, Pančevu, Prištini, Podgorici, Danilovgradu, Kuršumliji, Užicu, Novom Sadu… I što je najstrašnije – prve žrtve…

Istu vest uskoro saopštava i RTS. U Kruševcu se prvi put čuje sirena za uzbunu, ista ona koju ćemo slušati svih narednih 78 dana. Kao po komandi, do tada pune prostorije TV Kruševac postaju – prazne. Na moju sreću, ostaje ekipa sa kojom sam iz noći u noć radio emisiju “Nešto više”, doduše samo tehnička, montažer i realizator.

Ipak, bilo nas je dovoljno da uskoro prelomimo: prekinućemo redovni program TV Kruševac i krenuti sa vanrednom emisijom. Vesti, izveštaje, snimke… emitovaćemo kako budu pristizali. Na žalost, uskoro ih je bilo dosta, ali nimalo lepih. Savezna Vlada proglašava ratno stanje. Te noći u Televiziji posetila nas je samo zamenica direktora kuće. Došla je da vidi kako smo i da nam pruži podršku…

Naredni dani podsećali su na ružni san. Brutalni vazdušni udari, ruševine srpskih gradova, jezivi prizori masakriranih ljudskih tela… Moja TV emisija pretvorila se u najcrnju hroniku zločina prema jednom narodu, tužnu ali i, trudio sam se, dostojanstvenu priču o tome kako smo i u takvim uslovima sačuvali prisebnost duha koja je brzo počela da prerasta strah i počela je da se pretvara u svojevrstan prkos i – poeziju. Preko noći počeli su da se javljaju gledaoci iz čitavog kraja, ali i cele Jugoslavije, Republike Srpske, Evrope. Na neki način su pratili emisiju i nudili sve vrste podrške i pomoći, koju smo mi ljubazno odbijali. A onda su počele da stižu pesme: autori su se javljali odasvuda, a one iz Kruševca i okoline pozivali smo u studio ili ih snimali. Odjednom tako puno poezije na jednom mestu, toliko stihova u tim našim noćima za nezaborav...

Naša poezija ipak nije mogla da zaustavi bombe, koliko god smo svi, više nego ikada ranije, verovali u njenu moć. Kao što smo učestvovali i u molitvama za mir služenim, tačno u podne, tokom svih dana bombardovanja koje je NATO – koje ironije - prozvao akcijom “Milosrdni andjeo”. I tokom koje je (ne)milosrdno kažnjavao mostove, škole, porodilišta, dalekovode, puteve koji su “nedvosmisleno bili odgovorni za progon Albanaca i neSrba sa Kosova”?!

U noći između 11. i 12. aprila NATO bombe prvi put su se obrušile i na ciljeve u Kruševcu. Probudile su nas u ranim jutarnjim satima (02.55), kada su gadjani Gradska toplana i pogoni montaže IMK “14. oktobar”. Uništena je upravna zgrada Toplane, dok su ostali objekti i postrojenja znatno oštećeni; kao i pogoni “14. oktobra”, a znatno su oštećene i hale u neposrednom okruženju. TV kamere na licu mesta, neverica, ali straha nekako nije bilo.

Već 13. aprila 1999. u gotovo isto vreme (02,58), sa dva projektila porušen je most na Rasini u Bivolju. Petnaestog aprila, 15 minuta posle ponoći, porušen je metalni most na Zapadnoj Moravi u selu Jasika, a u 5.05 sati ponovo je gadjan i pogon montaže IMK “14. oktobar”, Fabrika procesne opreme i Fabrika šasija. Istog dana dva projektila završila su na neizgradjenom prostoru izmedju Gerontološkog i Sportskog centra.

Na sreću, bez ljudskih žrtava u našem kraju.

Ali, ne zadugo.

Još i danas krvare rane od masakra na varvarinskom mostu pretposlednjeg dana maja. Proslavljan je praznik Svete Trojice. Ulice su bile prepune ljudi koji su, bez straha, izašli vani pretpostavljajući da njihovo mesto neće napasti jer je daleko od svih vojnih puteva i komunikacija. Bio je to 69. dan bombardovanja zemlje. Negde oko 13,05 na nebu su se pojavila dva aviona. Na stari most koji je povezivao Varvarin i Ćićevac ispaljene su dve rakete. U tom prvom napadu život su izgubile tri osobe. U neposrednoj blizini mosta bilo je oko 3.000 ljudi. Neki od njih su potrčali da pomognu nastradilama. Posle nekoliko minuta, na ostatke mosta ispaljena su još dva projektila. U novom ataku život je izgubilo još sedam osoba. Ukupan bilans raketiranja varvarinskog mosta bilo je desetoro mrtvih i više od trideset povredjenih.

I danas se ježim kada pomislim na snimke koje sam tog dana imao ispred sebe, ne verujući da će nešto tako ikada biti emitovano u mojoj emisiji. Već sutradan, Džejmi Šej, karikatura od potparola NATO-a, na uobičajenom jutarnjem brifingu za novinare, izgovara hladnokrvno: “Most je bio legitimni vojni cilj”. Što kaže naš mudar narod: slaga i osta živ! Zapad je imao tu privilegiju…

Bilo je i inače svega tih dana i noći, koje sam provodio u TV režiji, studiju i na terenu, uz zvuke aviona koji su nas nadletali. Izadjemo na terasu Doma sindikata, a na nebu neke čudne munje, grmljavina, neobični bljeskovi. Više nismo znali gde prestaje dejstvo aviona, a počinju neki čudni fenomeni očigledno narušene prirode. Kako su dani odmicali, i bes i ljutnja su u narodu rasli, “dešavaju” nam se rezervisti, majke, protesti…

Ali, kako sve to ispričati na ovako malom prostoru? Ionako smo svedoci ili učesnici tih dogadjaja koji se ne zaboravljaju, pa ih ovde makar spominjem. Kraj je bio opet jedne večeri, posle 78 dana na toj liniji izmedju života i smrti. Studio TV Kruševac u medjuvremenu je premešten u salu Doma sindikata, pa sam uz publiku u prvim redovima (i aplauz!), sa pozornice na kojoj su bile i kamere i odakle je direktno emitovan program, mogao da saopštim vest iz Kumanova o potpisivanju Sporazuma o vojno-tehničkoj saradnji izmedju Vojske Jugoslavije i predstavnika UN. Poslednji put sirena. Na ulicama opšte veselje.

Posle svega, izlazim iz TV studija, sa ipak gorkim osećajem da je sve što se desilo moglo da bude drugačije, civilizovanije. U stvari, ne znam više ni sam o čemu da razmišljam, šta da osećam. Iz jednog dvorišta prilaze mi ljudi koje ne poznajem, ali koji kažu da su moju TV emisiju gledali 78 noći i zovu me na kafu i rakiju, “da proslavimo kraj rata”. Naravno da ih nisam odbio. Ulazeći u nepoznato dvorište, razmišljao sam kako će ovo biti čudna noć – bez sirena, bez straha od novih bombi i nesreća. Trebalo se i na to naviknuti…

Slavoljub MARKOVIĆ

I šta da napišem sada, deset godine posle «Prkosne knjige» Ljubiše Đidića, u kojoj su reči patriotskog otpora pisaca i fotografije koje sam snimio u vreme NATO bombardovanja Rasinskog okruga? Objavio sam slike krvi, sprženih i obogaljenih ljudi, zapaljenog gvožđa, slomljenih mostova, srušenih fabrika, kuća, raskomadanih jaganjaca na tek ozelenilim poljima...

Sada, deceniju posle«Milosrdnog anđela», i nekadašnje Preverovo slikanje vatre, čelika, krvi, ne zvuči mi više tako strašno kao NATO avioni u Rasinskom okrugu.

Elem, ratne 99. bio sam fotoreporter «Večernjih novosti», lista koji je objavio najveći broj fotografija uz izveštaje reportera Zorice Avramović. Posle 78 dana bombardovanja te beleške svetlošću ustupio sam «Bagdali», da ih pridoda pesničkom revoltu ispisanom u «Prkosnoj knjizi».

Pod našim moravsko-rasinskim nebom, posle sirena 24.marta, u 20,10 sati, koje su oglasile početak bombardovanja Srbije, bilo je mnogo slika besmisla jednog vremena. Danas mi se čini da vredi zabeležiti okolnosti pod kojima su nastale neke fotografije.

Prvi vazdušni udar Kruševcu dogodio se 12. aprila u 02,55 sati, na Gradsku toplanu i industriju «14.oktobar». Iz stana u Ulici Jovana Dučića (kakve li slučajnosti?), u blizini Nove zelene pijace, započeli smo reporterski juriš kolima ka vatri koja je plamtela nad gigantom kruševačke metalogradnje. Na železničkoj rampi – milicija. Dalje je, rekoše, zabranjeno. Novinarske legitimacije ne važe, samo propusnice Ratnog štaba, koje niko nije izdao dopisnicima beogradskih listova! Mobilnim telefonom zovemo prijatelja, milicijskog oficira Radoja Savića. Srećom, nalazio se na samo pedesetak metara od nas. Prolazimo. Pogon Namenske još gori. Baš su znali šta da gađaju.

«Jašiku» podešavam na ručno i ispucavam ceo film od 36 snimaka. Čovek sa trakom na ruci, valjda dežurni, nas požuruje. Opet se čuje huk aviona.

Odlazimo iz fabričkog kruga put Gradske toplane. U vazduhu neki opor miris izgorelog gvožđa. Kažu da su pala samo dva projektila, slomila upravnu zgradu i uništila kotlovska postrojenja. I ovde nas požuruju da izađemo, zbog mogućeg novog naleta aviona.

Tri dana kasnije, 15. aprila, petnaest minuta iza ponoći, snažne detonacije iz pravca Jasike. S kruševačke strane klonuo metalni most na Zapadnoj Moravi. Još se jednim delom naslanja na zemlju i beton. Čovek u plavoj uniformi kaže da se očekuje novi udar.

Kroz tamnu noć prolama se zvuk aviona. Svi trče. I mi. Na šezdesetak metara od obale zaležemo u jednu jarugu. I čekamo. Nebeski zvuk, srećom, brzo iščezava.

Prva slika smrti ljudi u Rasinskom okrugu dogodila se 30. aprila, u 14,10 sati, na mostu Trstenik – Grabovac. Nato bombarderi su ubili jednog biciklistu i jednu ženu, pešaka. Kada smo iz Kruševca stigli na trsteničku stranu tog mosta, tridesetak minuta posle udara, na obali se nalazilo nekoliko milicionera i dva čoveka, verovatno službenih lica.

Sa ostataka mosta tri čoveka pokušavaju da na ćebetu iznesu neko ljudsko telo. Dok dopisnik «Novosti» pokazuje novinarsku legitimaciju, preskačem plastičnu traku i sa podignutim objektivom trčim ka ostacima mosta. Iza mene viču da stanem, da sačekam istražnog sudiju. Šta posle da snimim? – pitam se. Ostajem nem na pozive i slikam, neka me jure. Posle se legitimišem. Ispostavilo da drugih fotografija iznošenja tela ugljenisane žene sa tog mosta nije bilo. Slika je obišla svet.

Posle mi se u glavi odmotavao film tog događaja kod mosta na Zapadnoj Moravi. Prvi put sam shvatio da nije isto kada gledaš golim okom na jeziv prizor i kada to činiš kroz okular aparata. To mi je kasnije pomoglo da se snađem na mestu tipičnog zločina nad civilima, koje su počinili ljudi pomračenog uma u Varvarinu.

Bio je 30.maj 1999. godine. Oko 13 sati čule su se jake detonacije, u dva maha. Zapadnu Moravu smo prešli preko skele u Jasici, preko reda, na prevaru. Čekalo je mnogo ljudi, traktora, kola. Skelexiji sam pokazao plavu legitimaciju, koja je spolja bila slična milicijskoj, i rekao da sam milicioner u civilu, da žurimo u Varvarin. Upalilo je, ali su svi okolo vikali, psovali...

Posle dva vazdušna udara na most na Velikoj Moravi u Varvarinu poginulo desetoro ljudi, a teže i lakše povređeno još tridesetak.

U blizini crkve, pored obale reke, iskasapljena ljudska tela, otkinute ruke i noge među gvozdenim delovima mosta, smrknuta i uplakana lica očajnih ljudi na betonu natopljenom krvlju...

Sakrivam oči iza foto aparata i pravim fotografije nad kojima i danas mnogi ne mogu ni sekund da zadrže pogled a da ne osete mučninu. Nisu sve za objavljivanje. To su mi rekli i u redakciji Novosti» 1999.

A ja sam mislio da svet treba da vidi zločin koji su nam počinili iz milosrđa.

Takve fotografije ni znatno kasnije nisu hteli da objave ni drugi listovi. Dostavio sam ih nemačkim advokatima koji su zastupali građane Varvarina protiv nemačke države kod nemačkog suda.

I dalje mislim da ljudi tog, recimo razvijenog sveta, naročito onih 19 NATO država, treba da vide učinak svoje misije. Znam da su pisci i pesnici sav taj bol već oslikali rečima, ali mnogi ljudi, naročito oni bogati, što su tamo daleko od male i siromašne Srbije, možda više ne mogu da osete težinu književne reči.

Neke neobjavljene snimke ponudiću svojoj «Politici», na godišnjicu bombardovanja mosta u Varvarinu.

A možda i te fotografije ne mogu biti dovoljan dokaz NATO zločina pod našim nebom!